Пише: Мара Кнежевић Керн
Србија не жели да откупи филм, а ниједан наш медиј не смије о томе да напише ни слово
Ола Флyм је на основу материјала снимљених на терену направио документарни филм, у намјери да разобличи медијске лажи исфабриковане на ратом захваћеним подручјима Југославије. Овај филм је дошао у правом тренутку, да послије Херманове књиге „Масакр у Сребреници“ освијетли један другачији поглед на балканску трагедију.
Рат у Југославији
За истину је значајно то што ова дјела долазе са различитих крајева свијета – нису синхронизована, ни наручена, већ, напротив, ауторима отежавају опстанак на медијској сцени, а Ола би чак могао имати велике проблеме са јаким муслиманским лобијем у Норвешкој.
Иако је до сада снимио тридесетак документарних филмова боравећи у Африци, САД и Русији, чини се да је највише одјека имао овај балкански – вјероватно најконтроверзнији. Из свједочења страних војних лица на „привременом раду“ у ратом захваћеној Југославији, као и снимака у којима се види улазак генерала Младића у празну Сребреницу, руше се етаблирани табуи о „ненаоружаној“ војсци Алије Изетбеговића и 8.000 „убијених“ цивила.
Овај документарни филм у два дијела („Град који се може жртвовати“ и „Трагови из Сарајева“) већ је уздрмао норвешку јавност, а муслимани који су сарађивали на филму су се накнадно – послије пријетњи смрћу – оградили од филма и учешћа у њему.
Једна од ријетких особа која се усудила да јавно стане у одбрану Оле Флyма је др Зорица Митић, она се већ годинама упорно јавно оглашава у одбрану истине о српском народу, а у интересу – како она каже – „њеног норвешког народа“, у Новом свјетском поретку осуђеног на вјеровање у лажи, без права на сумњу.
„У сваком рату прво умире истина и прве убице су медији. Они производе наручене слике унапријед режираних догађаја са циљем да се изазову предвиђене реакције. Зато су анализе ратних дешавања са временске дистанце врло важне јер се могу поставити у ширу и прегледнију перспективу дешавања у свијету, како би се добиле многе нијансе. Ола Флум је направио такву анализу и уз то је ријеч дао муслиманској страни у Босни.
Муслимани у Босни нису хомогени у поимању ратних дешавања и они који су били у Сребереници се осјећају издатим од властитог руководства. Управо то је приказано у документарном материјалу, на којем је режисер радио веома одговорно пуних десет година у сарадњи са Дејвидом Хебдитом (Би-Би-Си) и два муслиманска новинара.“
„Многи размишљају о Сребреници као о новом холокаусту у Европи, гдје је убијено 8.000 људи. У стварности – то је било много свеобухватније и компликованије ратно дешавање. Ми показујемо како Младић дејствује као генерал који жели да преузме контролу над једном области. Град је напуштен и око 15.000 мушкараца је побјегло путем кроз српске области до муслиманских линија. Нико не зна колико њих је наоружано… Нама се чини да је то екстремно хаотична ситуација, никако као планирано етничко чишћење“, рекао је редитељ филма Ола Флум.
О мотивима свједока да искрено проговоре о овом трагичном догађају, Ола износи следеће податке:
„Ми смо радили скоро искључиво са муслиманским изворима. Преживјели су нам причали да су се осјећали издани од својих надређених у игри око територије. Из тих свједочанстава се недвосмислено види да су муслимански лидери били спремни да жртвују Сребреницу не би ли добили области око Сарајева“.
Марти Ахтисари
Флyм изјављује да се из докумената види да су муслимански терористи – муџахедини из Авганистана и Ал Каида дошли у Босну са оружјем и борцима, како би били дио процеса грађења модерне Ал Каиде.
„У филму о томе свједоче извори из америчке обавјештајне службе који потврђују да су САД омогућавале кријумчарење оружја за муслиманску војску у демилитаризованим зонама, укључујући и испуштање оружја близу норвешке базе УН у Тузли, недалеко од Сребренице. Током оваквих нелегалних истовара били су угрожени животи норвешких војника, зато што су српске снаге – кад су видјеле о каквој се прљавој игри ради – реаговале артиљеријском паљбом на положаје УН. У једном таквом нападу убијен је један норвешки војник“, каже Флум.
Редитељ је имао прилику да говори о још једној лажи америчке пи-ар фирме „Рудер Фин“, Бернара Кушнера, она је лансирала пропагандну фарсу о српским логорима за истребљење, за које се касније показало да су били сабирни центри за размјену затвореника, што је потврдио и Алија Изетбеговић…
Рат у Босни – који је резултирао тоталним уништењем Југославије, имао је за циљ да разбије социјалистичку Југославију и њен социјалистички систем, не би ли земљу ставили под мултинационалну контролу, што би ставило под контролу и стратешки важну ријеку Дунав. Посљедица је четворогодишњи рат, погубан за све народе на тим просторима – како за муслимане у Босни, тако и за Србе и Хрвате.
Кад је у питању улога Ахтисарија, номинованог за Нобелову награду за мир 2008. године, Ола Флум подсјећа да је он био само марионета САД, НАТО и ЕУ, тако да је одиграо „одлучујућу улогу“ у завршетку конфликта на Косову 1999, у Индонезији 2005, Ираку, Сјеверној Ирској и на Афричком рогу. Кад је 2005. године Кофи Анан изабрао Ахтисарија за специјалног изасланика за статусни процес о Косову, није се знало оно што је данас објелодањено да је читав процес био само провидна припрема за отцјепљење Косова од Србије.
Новинар се осврнуо на чланак Грегори Елиха, директора „Рисрч Института“ у Јасеновцу, који у тексту „Како је добијена Нобелова награда“ подсјећа да је Ахтисари пријетио бомбардовањем Београда, у којем би погинуло пола милиона људи за само недељу дана и закључио: „Рат на Косову није био ништа друго до брутално касапљење Срба“.
Будући пројекти
У најновијем пројекту Оле Флyм се бави периодом прије 11. септембра 2001. године истражујући улогу компаније Талибан Оил у трговини оружјем, која је добила 100.000 круна подршке од организације Фрит Орд да би подржала норвешке индустријске интересе у области Авганистана, гдје велике нафтне компаније бију битку за контролу над природним ресурсима.
„Очигледно је да рат у Авганистану представља дио много већег плана и да није у питању само борба за права жена и демократију. Приликом правдања избора будућих ратова има много цинизма, како од стране политичко-безбједносних структура, тако и политичко-енергетског сектора. Овај филм је још увијек далека будућност“, каже Ола Флyм.
Очигледно је да је Југославија била само једна епизода у ланчаном слиједу догађаја, о чему ће будући аналитичари свјетске политичке сцене имати шта да кажу. Ола се нада да ће неко послије њега на основу преосталих неискоришћених материјала наставити мукотрпан посао трагања за комплетном истином о агресији на Југославију и поћи трагом „неискоришћеног“ оружја из Босне:
„Из ове дистанце увиђамо да су се многи садржаји у данашњим ратовима премјестили из Босне, а много оружја које је остало у Босни нашло је пут до Ирака, послије инвазије 2003. године.
Норвешка штампа о филму Оли Флума
Акцију гушења истине о Сребреници и прогона Оле Флума, предводи Аге Бохгревник из Норвешког Хелсиншког комитета, који још од 1990. заговара идеју унитарне БиХ независног Косова. Хајци на редитеља придружио се и Свен Алкалај, који „најстрожије осуђује“ приказивање овог документарног филма у ком се редитељ „изругује муслиманским жртвама“. Напад на Олу стигао је чак до Савјета за радиодифузију Норвешке као и до Врхунског новинарског стручног одбора за слободну штампу. Он ће пред њима морати ускоро да докаже да није прекорачио стандарде слободе говора и штампе у Норвешкој.
Међутим, новинар Венећилде каже да би „Хелсиншки комитет и норвешка штампа сами морали да одговарају зато што су последњих 20 година флагрантно кршили минималне стандарде права на слободно информисање у Норвешкој, прећуткујући српске жртве и пласирајући тенденциозан избор полуинформација и произвољну интерпретацију историјских процеса, уз србофобичну пропаганду која пласира лажи и намјерне чињеничке грешке“.
Док Срби у Србији нису имали могућност да виде ове филмове, а српска влада скрштених руку посматра како српски таоци у Хагу чекају пресуду суда чије осуде пише Вашингтон, бошњачка пропагнда је у акцији. БХ Гласник из Норвешке пише да је бошњачки лоби из Норвешке организовао више група које прате штампу и одмах реагују на написе противу њих. Ове групе ће упорно тражити од норвешког парламента да донесе Резолуцију о Сребреници, по узору на Американце, а посебна група ради на новој тужби противу Оле Флума.
Можда звучи невјероватно, али Србија је одбила да откупи Олин филм, иако је он у међувремену преузет од великог броја европских земаља.
Комментариев нет:
Отправить комментарий